9. DAN
NOĆNI NAPADAJ KOBRI
Bila je to strašna noć. Još me i sada oblijeva hladan znoj, kad na nju pomislim. Pa još k tomu prva noć na misijskoj postaji Bošonti, daleko dolje u Gangesovoj delti, sred nepreglednih bengalskih džungla.
Umoran i iscrpljen od puta jedva sam čekao večer. Velečasni otac Vizjak pričao mi je putem o poteškoćama i pogibeljima na postaji, o otrovnim zmijama, kojih da ima sva sila u ovim krajevima. Mene se posebno dojmila kobra, tj. naočarka. Puše i podigne glavu prije nego što će zaskočiti i ugristi. Na misijskoj postaji na hodniku stoje dvije staklene posude pune najrazličitijih otrovnica. Sve skupa tako je to djelovalo na mene da sam navečer, prije nego što ću leći u krevet, dobro pregledao sve kutove sobe, pa čak i prozore, jer mi je velečasni govorio da se zmije penju, pa da je i na njega jedna kobra puhnula s vrata, ali ga nije stigla ugristi. Prodrmao sam još jednom dobro krevet, da vidim nije li se koja sakrila unutra. Pomolio sam se i preporučio Anđelu Čuvaru, izmolio sam svoje običajne molitve za dobročinitelje, te iza toga legoh, i ne sluteći nikakva zla.
Nego, nekako san ne ide na oči… Krevet ama baš dobro tvrd, a ja opet mršav kao kakva štuka. Ispod mene nešto, što bi se skoro moglo nazvati jorganom, ali ne na žici ili federima, nego na običnim daskama, koje se ne bi savijale i ljuljale ni pod većim teretima, a gdje će poda mnom! Kad nije išlo na desnu, pokrenuo sam se na lijevu. Nažalost, opazio sam da sam i na lijevoj strani isto tako mršav. Izvrnuo sam se na leđa, a tada su lopatice podigle revoluciju i počele se buniti. Morao sam napokon iz kofera izvući jednu košulju i ručnik, pa sam ih podmetnuo poda se. Tad je već nekako išlo. Nisam znao da su misijski kreveti tako tvrdi…
Baš sam se namjestio i iznova prekrižio, kad poče nada mnom nešto siktati i puhati. »Nazdravlje, rekoh evo ti ih već prve večeri u pohode!« Najprije puše, a onda zaskoči! dođoše mi na pamet riječi oca Vizjaka. A ja ne budi lijen, iza puhanja skočih iz kreveta, da iz malo sigurnijeg položaja promatram to kobrino »zaskakivanje«. Zasukao sam rukave, stisnuo šake, pa sam pokraj stola očekivao, što li će se dogoditi. Bio sam bosonog, ali se za noge nisam toliko bojao, jer sam nekoć bio prilično dobar nogometaš, pa ako bi se kobra baš sjetila, da me ugrize u nogu, već bih je ja s »half-centera« šutnuo ravno kroz vrata u gol, tako bi bilo 1:0 za Metković!
No nakon što sam se tako junački namjestio i pripremio, puhanje je prestalo, a ništa nije zaskočilo. Pametna je to zmija mislim si neće na ovakve junake ni navaljivati, jer se boji za svoju rusu glavu. A lako je moguće da je puhala i na kakav drugi plijen.
Bilo kako bilo, meni se napokon pričini najpametnije da iznova pođem u krevet.
Jedva sam se ispružio, kad nesreća poče iznova puhati. Međutim ovaj put sam ostao miran. Ako se prvi put bojala zaskočiti, neće sigurno ni sada. A ako slučajno i padne na me, već ću joj pokazati što su dalmatinske mišice: uhvatit ću je s oproštenjem govoreći za rep pa ću je preko brda i dola baciti u dalmatinsko more. Sve se tako junačim, međutim kad god odozgo puhne, stiskam se dobro i sve gledam na koju će stranu biti lakše izmaknuti.
Napokon je puhanje prestalo, a ja sam usnuo u miru Božjem. Umoran, kako sam bio, zaboravio sam ovaj put da je krevet malo tvrd. Zapravo jedva sam na njega i mislio, stalno sam gledao neće li se što sa stropa spustiti dolje.
U pet sati zazveči budilica. No, hvala dragom Bogu, ipak sam živ dočekao jutro. Prekrižio sam se i odmah sam opipao noge i ruke, da vidim nije li što natečeno. Sve je bilo mršavo dakle u redu.
Ipak sam bio znatiželjan što je ono sinoć puhalo. Uzeo sam svjetiljku i počeo razgledati sobu. Ponajprije strop, jer mi se činilo da je odozgo dolazila »huka«. Posvijetlio sam u prvi kut, kad gore uistinu nešto zacijuknu i zapuha. »Junački« sam uzmaknuo dva koraka, a iz rupe izleti nekoliko šišmiša, koji su se, jadnici, uvukli, jer im je vani bilo previše hladno. Opraštam im. Samo ipak mogli su biti toliko pristojni, pa me obavijestiti prije, da su oni, i da se kobre ne treba bojati…
Tako se, eto, bez mrtvih i bez ranjenih završio taj napadaj kobre na misionara bez brade…
Ante Gabric, Dl
MOLITVA za proglašenje blaženim sluge Božjega o. Ante Gabrića
Oče nebeski, u sluzi Božjemu Anti Gabriću, misionaru, darovao si nam herojski primjer kako se milosrđem i ljubavlju širi Tvoje kraljevstvo. Molimo Te za milost da u vjeri Crkve on bude što prije proglašen blaženim i tako postane još bliži svima koji mu se obraćaju u svojim potrebama. Uvjereni da Ti je svojim životom i apostolskom revnošću omilio, udijeli nam po njegovu zagovoru milost za koju te sada molimo… po Kristu Gospodinu našemu. Amen
Oče naš, Zdravo Marijo, Slava Ocu
Izvor: hkm.hr
Objavljeno: 28.02. 2024.
